krecemo da se spustamo. Na samom pocetku spusta srijecemo ostale clanove nase grupe koji su malo kasnili za nama. Prva trojica iz nase naveze idu dosta brzo, ja nisam vise koncetrisan da pratim tu brzinu pa se nekoliko puta saplicem derezama jer je prtina dosta uska. Ni drug iza mene ne moze tako brzo. Kod La Vallota na 4200 metara, nam se prikljucuju dva clana ekspedicije koja nisu mogla dalje ali su oni sada odmorniji od mene bar. Tu se dogovaramo da trojica njih idu u svojoj navezi napravljenoj od prusika (to je vise pomocno uze) a da se nama prikljuce ovo dvoje. I tu moram pohvaliti Zeljka Pejovica iz Kolasina koji je ostao sa nama iako je bio odmoran i spreman jer je vidio mene koji sam cijelo vrijeme dogovora sjedio i bio u polusnu i cimao se glavom. Kako mi se samo spavalo. No ubrzo krecemo i mi a veci dio se spustamo. Komande hoda sam ostavio nekom nesvjesnom dijelu mozga, pa mi je svejedno da li se spustamo ili tek neke rijetke dionice penjemo. Najgore mi je kad stanemo zbog drugih clanova, ja onda sjednem i zatvorim oci. Ali sada je visina manja pa mi je lakse. Nailazimo na pukotine koje preskacem sa dosta paznje, tu mozak vec radi kako treba. Kako je toplo vrijeme, lanjski snijeg se topi i popusta otkrivajuci pukotine u ledu ko zna koliko duboke. Paznja je na maksimalnom nivou jer se ne zelim izvlaciti iz pukotina. Srecom su uske. Ovim trendom topljenja bice mnogo mnogo zeznuto penjati ljeti Mon Blan ovom rutom. Pozurite ko oce:)
Stizemo do Digutea. Dok se Zeljko spremio skoro odmah i ubrzo krenuo da uhvati voz do Samonija ostalima je trebalo malo vremena. Meni je svejedno ali sam se za vrijeme tih 45 do 60 minuta preporodio. Kao nov sam sto je vrlo vazno je treba da se spustamo po stijeni. Krecemo nas 4, polako najvise zato da ne odronimo kakav kamen na one koji se spustaju dolje. I ne razmisljam jesu li ostali penjaci tako pazljivi. Polako i sigurno se spustamo do kuloara smrti. Jos nije tri sata, a poslednji voz za Samoni je u 7. Jos samo Kuloar i to je to, posle je staza i za sat-dva cemo biti dolje. Ali kako se spustamo do Kuloara vidimo oko 30 ljudi sa obje strane kao i sitno kamenje koje se odronjava. Neki Cesi ili Poljaci pokusavaju preci sa bajlama ali pola njih kliza 20-30 metara dolje niz snijeg. Gledam i ucim na njihovim greskama, kao i na dobrim potezima onih koji su presli. Staza je dosta pokvarena u odnosu na juce i sadrzi sipar koji je mnogo osjetljiv, snijeg, led, cvrste stijene i potocic. It's show time! Vrijeme je za adrenalin. Vadim svoj CAMP ALPINA cepin i polako krecem. Kuloar je miran i idem bez zurbe. Prvo preko snijega stopama od prethodnih prolaznika sto je najlaksi dio. Onda preko stijenja malo brze jer su cvrste. Sada dolazim do dijela gdje su najvise grijesili-preko potoka do leda i snijega, jos 10 metara. Preskacem i cvrsto zabadam cepin. Ne mrda u ledu. Prelazim na snijeg i posle nekoliko koraka sam na drugom kraju. Tek sada osjecam srce koje bije kao ludo i pluca koja vape za kiseonikom. Treba mi minut da dodjem u normalu. Prelazi jos neki italijani ali i oni imaju polovicnog uspjeha u prelazenju, no prolaze bez posledica. Sada se postavlja pitanje kako ce ostali preci, oni zele sa osiguranjem. Boris Kuburovic daje odlican predlog da ja vezem kraj uzeta na mojoj strani (ja sam presao sa uzetom na rancu) a oni tamo na svojoj i preko karabinjera da se ukopcamo. Jedan par prelazi na drugu stranu i ljubazno prihvata da prenesu kraj uzeta dok ih ja osiguravam. Nasi vezu uze za drugi kraj i prvi prolazi tvorac ideje. Sve je okay. Sada treba da predje sledeci. Gledam ka vrhu Digute litice i samo nekoliko trenutaka prije nego sto cu reci da je bezbjedno vidim na samom vrhu prasinu kako se dize a ubrzo i ogromne gromade kako jure dolje. Vicem im da se dobro sklone a ja trcim uzbrdo trazeci sigurno mjesto. Nasao sam ga na 30-ak metara od mjesta odakle sam potrcao i to bas sigurno. Kamenje svih dimenzija prsti na sve strane i to je nesto sto je zaista tesko opisati.
Pored videa koji je neko postavio na you tube tog dana kad smo se mi nasli tu reci cu da su moje noge drhtale kao dva pruta, toga sam bio svjestan tek kada sam ih vidio kako drhte. Kada se konacno sve smirilo izasao sam i vidio da niko nije povrijedjen. Kuloar je sada miran i tako ce biti narednih pola sata. Jedan po jedan prelaze, ukljucujuci i strance koje ne mozemo ostaviti. Jedan staje i kaze da ce nas castiti u domu Tetrusu. Sada je vec kasno za voz. U medjuvremenu dolazi drugi Marko, prelazeci takodje bez osiguranja, i opet se vrace da pomogne Zehri koja se okliznula i bespomocno zateze uze. Zaista hrabro od njega. Kada treba neko da predje, prvo cekaju na moj znak da je sve cisto. Opet kamena lavina, i ovaj put srecom nikoga nije bilo na uzetu. No posle ove lavine nije tako mirno i stalno se sitno kamenje odronjava. Velicine je pesnice ali dovoljno brzo da nekoga ostavi bez svijesti. Sada je pocela magla da obavija kuloar, potvrda da je sjutra pogorsanje vremena. Magla se nece micati ko zna do kada. Ostao je jos samo Milan sa parom Francuza dok cekamo da se magla razbije bar na tren. Pocinje i mrak da pada. Na srecu, kuloar se otvorio na kratko i Milan prelazi a ubrzo i Francuzi, no oni to rade preko sajle, osiguravajuci jedno drugo. Oko 9 je sati i srecni se spustamo do doma. Tamo imamo rezervisane krevete, ali ne spavamo jos. Stize i obecana nagrada u vidu Carlsberg piva. Stariji francuski par se zahvaljuje Milojici koji ih spasavao dok je lavina trajala. Zapisuju to i u dnevniku doma. Dok razgledam dom vidim veliku naljepnicu ZABJELO REPUBLIKA, to je Boris Celebic postavio prije dvije godine. Neki narucuju jela koja su zaista vrlo ukusna, dok ja i Bojan u specijalnoj prostoriji za kuvanje gdje se plinarice mogu koristiti spremamo pastu koju nosi evo 10 dana. Napolju planina bijesni, neprekidno se cuje odronjavanje kamenja kao i pucanje leda. Ledi dah u kostima. Ali mi smo na bezbjednom i cvrsto spavamo u udobnim i mirisljavim krevetima Tetrusa.
Sjutra dan, ne bas rano, krecemo polako do stanice na 2370. Uzivamo u pogledu, a planina i dalje bijesni. Ne zurimo, jer je autobus u 11. Vecina planinara nas pozdravlja, ali znamo da nisu tako ljubazni kad treba svi u jednu prtinu da idu. No to nam nije bitno. Svi smo zdravi i zivi i to je najbitnije. Hvatamo voz a onda i gondolu. Tu srijecemo Madjare koje smo preveli a padaju i neke sale. Najveca maskota ekspedicije je Milojica koji je uvjek tu sa luckastim komentarima. Dolje nas ceka autobus a nama izgleda kao da je konkord. Dolazimo u kamp i raspremamo se. Ostatak dana provodimo setajuci po samoniju. Sada nema toga pritiska od sopinga, razgledamo vise da bi gledali nego nesto kupili ali se nadje poneka sitnica. Jedan dio tima proslavlja banceci do kasno u noc. Sjutra dan se vozimo a plan je da svratimo u Veneciju. S obzirom da smo se parkirali na sam kraj grada, 20 km unutar kopna, ici cemo autobusom. Tu su veliki trzni centri, sa extremno niskim cijenama. Odlazimo u Veneciju u nadi da cemo ih naci otvorene. Venecija je prica za sebe, spoj hiljadu kultura bas kao i onda kada je bila na svom vrhuncu. Cekajuci jednu clanicu tima koja je kasnila uzivali smo u koncertu jednog blues benda. Fenomenalni su. Odlazimo i u ranim jutarnjim casovima stizemo u Kranjsku goru podno Jaloveca. Kako je 3 sata, a krece se odmah, pola tima nema volju da ide na Jalovec. Ni ja nisam isao, prvenstveno jer nisam zelio nenaspavan i isrcpljen da se penjem a vrh je zaista fenomenalan-cista stijena koja je osigurana sajlama. Posle 2 sata jos 5-6 ljudi krece da penje Jalovec. Mi koji smo ostali smo malo odspavali pa onda otisli autobusom do Kranjske ore. Blizu planinarskog doma je i cuvena Planinica-najduza skakaonica. Priroda kao i svugdje, fenomenalna bez ikakvog traga ljudskom unistavanju, sve je pod konac. Oko 3-4 sata okupljamo se pored vodopada gdje se ladi pivo. Neki su ostali do kasno u noc. Sjutra oko 11 polazimo ali svracemo do Bledskog jezera koje je zaista predivno. Svidjelo mi se to sto apsolutno niko ne koristi motore, nego svi vesla tako da vlada jedan mir nad jezerom. Nakon 2-3 sati setanja jezerom krecemo ka Ljubljani i BTC-u ogromnom trznom centru koje velicinom vise lici na predgradje nekog velikog grada. nakon kupovanja nekih zaista jeftinih stvari konacno krecemo ka Crnoj Gori. Nijedna carina nas ne dira. oko 10 stizemo do danilovgrada gdje nakon srdacnog rastanka ostatak ekspedicije krece ka podgorici a mi ostajemo da se aklimatizujemo na uzasno toplu klimu od koje smo se bili odvikli jedno 12 divnih dana od kojih neki nisu bili tako divnu dok su trajali. The End
